Do sada smo govorili o tome kako je nastalo Sunce, planete, Zemlja, Mesec, komete. Krenuli smo iz daleke prošlosti, pre oko 5 milijardi godina, stigli do današnjih dana. Ova velika tela sada nam deluju stabilna i nepromenljiva. Da li je to stvarno tako? Da li će Sunce večito sijati kao što danas sija, a naša Zemlja i ostale planete kružiti oko njega kao što sada kruže. Kako sve u svemiru što je nekada nastalo ima svoj kraj tako će jednom doći kraj i svim zvezdama, pa i našem Suncu. Jednog dana ono će se ipak ugasiti.
Zvezde svoj život završavaju na različite načine – neke kao hladni crni patuljci, neke kao pulsari, a neke kao zastrašujuće crne rupe. Sunce, kao i većina drugih zvezda, svoj život će završiti kao hladni crni patuljak. Ipak, pre nego što dođe u fazu crnog patuljka Sunce će još mnogo godina provesti onakvo kakvog ga mi danas vidimo, a zatim će na njemu početi da se dešavaju vrlo upadljive promene. Read more…
Godine 1950. jedan holandski astronom, Jan Ort, postavio je hipotezu o postojanju jednog ogromnog oblaka oko Sunca koji je sačinjen od kometa. Najveća koncentracija kometa u ovom oblaku nalazi se na udaljenosti od 50.000 AU, odnosno 0,8 svetlosnih godina ili 1/5 udaljenosti do najbliže zvezde (daljina Plutona je 40 AU). Ovaj "rezervoar’ kometa dobio je naziv Ortov oblak. Ovaj oblak postao je ključan pojam u svim hipotezama o poreklu kometa.
Velika većina kometa kreće se isključivo u ovom oblaku, na velikoj udaljenosti od Sunca, kome se nikad ne približava. Gravitacioni uticaj susednih zvezda deluje na oblak i ponekad to dovodi do toga da neke komete napuste ovaj oblak i približe se Sunčevom sistemu. Tek poneka od ovih kometa priđe dovoljno blizu Sunca da bi mogla da bude viđena i zabeležena kao nova kometa. Na osnovu broja zabeleženih "novih" kometa statistički se došlo do zaključka da u Ortovom oblaku mora da postoji oko 100 milijardi kometa, dok je ukupna masa ovih kometa nešto malo veća od mase jedne prosečne planete, kakav je na primer Uran. Read more…
Posle krace pauze nastavljam pricu o nastanku Suncevog sistema…
U veoma kratkom vremenskom intervalu Zemlja je sakupila većinu materijala koji danas poseduje. Materijal koji je rastuća Zemlja zahvatala svojim gravitacionim poljem padao je na njenu površinu, a pri tim udarima kinetička energija oslobađala se u obliku toplote. Ova energija zajedno sa energijom nastalom usled gravitacione kontrakcije i energijom koja je nastajala usled raspada radioaktivnih elemenata zagrevala je unutrašnjos Zemlje.
Za nekoliko desetina miliona godina Zemlja je bila u otopljenom stanju. Počelo je hemijsko razdvajanje materijala. Teži elementi, npr. gvožđe, razdvajali su se od lakših elemenata, kao što su vodonik i silicijum, i tonuli ka centru Zemlje. Silikati i oksidi su se peli ka površini i formirali su sloj koji okružuje gvožđem bogato jezgro. Najlakši elementi popeli su se do same površine i tu su očvrsli i formirali koru. Read more…
Jedna od najmlađih teorija o nastanku Sunčevog sistema je Alfvenova teorija. Ova teorija se u mnogome razlikuje od ostalih teorija o kojima je do sada bilo reči. U svim dosadašnjim teorijama delovanje elektromagnetnih sila je imalo zanemarljiv uticaj u stvaranju Sunčevog sistema, ali prema ovoj teoriju uticaj baš tih elektromagnetnih sila je od presudnog značaja za formiranje Sunca i celokupnog Sunčevog sistema.
Međuzvezdani oblazi mogu nastati putem tzv. pinč-efekta1, pod dejstvom elektromagnetnih sila u oblastima male početne gustine. Nakon obrazovanja oblaka njegova gustina može da se menja, ona može porasti pod dejstvom istog efekta i pri tome nastaje kolaps ili celog oblaka ili samo jednog njegovog dela. U međuzvezdanom oblaku javlja se i hemijska diferencijacija. Ovaj proces hemijske diferencijacije može biti odgovoran za raspored hemijskih elemenata u Sunčevom sistemu. Suprotno dejstvo od hemijske diferencijacije imaju turbulentna dejstva u oblaku, ali nema nikakvih dokaza da proces turbulentnog premeštanja igra značajnu ulogu u magnetnoj sferi. Menjanje parametara plazme u širokom rasponu i širenje spektralnih linija može biti povezano sa vlaknastom strukturom plazme. Read more…
Akreciona hipoteza dokazuje da je su Sunčevi "sateliti" postepeno nastajali od hladnih, čvrstih čestica koje su se sudarale i sjedinjavale. Ovaj proces rasta, kroz slučajne sudare, od mikroskopskih zrna prašine do asteroida i planeta trajao je oko 250 miliona godina (do ovog podatka došlo se na osnovu analize radioaktivnih gasova na meteorima). Zrna prašine (silikati, metali, karbonati i hidrokarbonati) prirodni su sastojak medjuzvezdanog materijala. Tu mogu da se nađu i još neki molekuli, kao što su amonijak, vodoniksulfat, formaldehid, cijanovodonik, jednostavni alkoholi, ugljenmonoksid, i mnogi drugi. Još je važno napomenuti da eksplozije supernova međuzvezdanoj materiji pridodaju i još mnoge radioaktivne elemente u mnogo većoj količini nego sto se oni danas nalaze u Sunčevom sistemu. Read more…
Sli?no Džinsovoj, teoriji, tj. teoriji plimskog dejstva, Woolfsonova teorija "zarobljavanja" je tako?e dualisti?ka teorija, nastala u pokušaju da se objasni raspodela momenata impulsa u Sun?evom sistemu. Razlika izme?u Woolfsonove i Džinsove teorije je u tome što su uloga Sunca i zvezde sa kojom ono interaguje suprotne. U Džinsovoj teoriji neophodna je masivna zvezda, toliko masivna da je njena privla?na sila mogla da odvoji delove Sunca od kompaktne celine i omogu?i da ti "iskidani’ delovi kasnije evolucijom postanu planete. Prema Woolfsonovoj teoriji od materijala koji je Sunce otrglo od zvezde koja je prolazila u njegovoj blizini nastale su planete, zbog toga je neophodno da je zvezda koja je 
prošla u blizini Sunca bila manje mase nego samo Sunce. Woolfson je pokazao, da je za odigravanje ovog procesa bilo neophodno da je zvezda bila u ranoj fazi svog evolutivnog razvoja, odnosno da je bila male gustine i velikog polupre?nika. tj. neophodno je da je to bila protozvezda. Woolfson u jednom ?lanku iz 1964 godine navodi da je protozvezda imala masu od 0,15 masa Sunca, a da je njen polupre?nik iznosio 14,7 AJ. Jasno je da je u ovakvim uslovima mogu?e Sunce predstaviti kao ta?kast objekat u odnosu na ovu protozvezdu, ?ak i u slu?aju da je ono ustvari bilo protosunce, sa polupre?nikom 10 puta ve?im nego što je danas. U prvim razmatranjima ove teorije smatrano je da je interakcija izme?u protozvezde i Sunca bila isklju?ivo gravitacione prirode, ali kasnije se došlo do zaklju?ka da su postojale i druge interakcije, kao što su, na primer, efekat zagrevanja protozvezde zra?enjem koje je Sunce emitovalo.
Protozvezda se Suncu približila hiperboli?nom orbitom, a užarene niti njenog materijala su krenule ka Suncu, privu?ene gravitacijom naše zvezde u trenutku kada se protozvezda nalazila u blizini perhela. Uhva?eni materijal ušao je u orbitu oko Sunca, a "o?erupana" protozvezda je nastavila da se kre?e po nešto izmenjenoj orbiti u odnosu na onu kojom se približila perihelu. Read more…
U svom objašnjenu nastanka Sunčevog sistema Džins polazi od pojave sudara Sunca i neke druge zvezde (naravno, ovde se ne misli da je došlo do stvarnog kontakta između ove dve zvezde već se pod sudarom podrazumeva samo jake međusobne interakcije između gravitacionih polja ovih zvezda). Džins prolazi od toga da je nekada u prošlosti jedna zvezda mnogo većih dimenzija od Sunca prošla u njegovoj blizini, na rastojanju manjem od kritičnog. Dok se ova zvezda približavala Suncu na njegovoj površini su počele da se izdižu dve plimske izbočine (ovo je ista pojava koju zapažamo i
na okeanima na Zemlji, gde plima nastaje pod uticajem gravitacije Meseca i u manjem obim Sunca), jedna na strani okrenutoj ka dolazećoj zvezdi, a druga, manja, na suprotnoj strani. Kako se zvezda sve više približavala razlika u visini između ove dve izbočine sve više je rasla. U trenutku kada se zvezda nalazila na kritičnoj daljini od centra Sunca, sila, kojom je ova zvezda privlačila materiju izbočine, bila je jednaka sili kojom je istu materiju privlačilo Sunce. Zvezda je nastavila i dalje da se približava Suncu, tj. zvezda je ušla u kritičnu sferu. Sada je sila kojom je zvezda privlačila materiju u bližoj izbočini nadvladala i došlo je burnog isticanja materije u vidu usijane gasovite struje. Kako se zvezda sve više približavala, intenzitet isticanja je sve više rastao; naravno, na suprotnoj strani Sunca ovakvo isticanje se nije dešavalo. Kada je zvezda počela da se udaljava intenzitet isticanja je slabio i na kraju potpuno prestao kad je zvezda izašla iz kritične sfere. Read more…
Teoriju o nastanku Sunčevog sistema, zasnovanu na solarnoj maglini, prvi je predložio filozof Emanuel Svedenborg, 1734 godine, ali je kasnije Imanuel Kant bolje obradio ovu teoriju i objavio je 1755 godine u svom delu "Opšta teorija prirode". Obe teorije bile su prvenstveno zasnovane na nagađanjima. Prvu široko prihvaćenu naučnu teoriju o postanku Sunčevog sistema dao je Laplas 1796. godine. On je smatrao da su Sunce i planete nastale istovremno u kolapsu oblaka međuzvezdanog gasa i prašine.
Laplas polazi od toga da Sunce, planete i njihovi sateliti vode poreklo od nekadašnje razređene, usijane i gasovite mase koja je vršila rotaciono kretanje, o uzrocima rotacije Laplas ne govori, već ih smatra za postojeću činjenicu.
Laplas je počeo da piše o istoriji Sunčevog sistema od trenutka kada je u centru rotirajuće magline došlo do zgušnjavanja usled dejstva sile uzajamnog privlačenja. Ovo centralno zgušnjavanje bilo je prvobitno Sunce. Na samom početku mlado Sunce bilo je okruženo razređenom, gasovitom i usijanom maglinom. Ona je bila ogromna, prostirala se daleko iza orbite Plutona. Read more…
Da bi Sunčev sistem mogao da nastane prvo je morala da se formira zvezda, tj. Sunce, a tek kasnije pod uticajem gravitacije Sunca mogli su da nastanu i ostali "stanovnici" Sunčevog sistema. Prema tome, priču o poreklu Sunčevog sistema počinjemo od perioda kada se rađalo Sunce.
Gasni oblak
Pre oko 4,5 milijarde godina gasni oblak, od koga će kasnije nastati Sunce imao je prečnik od preko 480 triliona kilometara, tj. približno 50 svetlosnih godina (ili 40 miliona puta veći prečnik nego prečnik današnjeg Sunčevog sistema). Ovaj gasni oblak uopšte nije bio gust, sadržao je nekoliko hiljada atoma po kubnom santimetru. Ukupna masa ovog oblaka bila je dovoljna za nastanak nekoliko solarnih sistema. Njegova temperatura bila je približna temperaturi međuzvezdanog gasa, tj. bila je reda veličine od 3 K. Gasni oblak uopšte nije emitovao svetlost u okolni prostor. U nestabilnom ravnotežnom stanju oblak je imao samo dve mogućnosti – ili da se sve više i više širi i raspada u međuzvezdanom prostoru, ili da počne da se sažima. Konačno ravnoteža je narušena i usled gravitacionog privlačenja u nekim delovima oblaka došlo je do zgušnjavanja i sve većeg sažimanja. Read more…
Prvi ko se bavio proučavanjem porekla Sunčevog sistema bio je Deskarates 1644. godine. U poslednjih tri stotine godina mnogi poznati naučnici, uključujući i Kanta, Laplasa, Džinsa, Hojla, itd, bavili su se ovim problemom i postavili su neke potpuno različite teorije.
Danas je, sintezom saznanja astronomije, fizike, hemije moguće eliminisati neke teorije i proceniti verovatnoću drugih. Trenutno izgleda da je najtačnija Laplasova teorija protosolarne magline ili neka njena usavršena varijanta. Po ovoj teoriji, Sunce i planete su nastali istovremeno iz oblaka međuzvezdanog gasa koji je kolapsirao pre oko 4,6 milijardi godina. Brzorotirajuća protosolarna maglina nastala je iz ovog oblaka kao gasoviti disk. Sunce je nastalo u centralnom delu diska, dok su se planete formirale od spoljnih delova diska. Read more…
Poslednji komentari: