Pre tačno 62 godine, tačnije 6. avgusta 1945. američki avion bombarder bacio je jednu jedinu bombu na japanski grad. Taj grad bila je Hirošima, a posledice te bombe pamtiće generacije ljudi širom sveta. Bila je to atomska bomba, bomba koja je u trenutku obrisala sa karte ceo jedan grad. Tri dana kasnije, još jedna bomba i nestao je još jedan grad. Rat je dobijen, a mir?

Istorija nastanka atomske bombe počela je mnogo pre II svetskog rata. Verovatno niko nije ni slutio da će jedna rečenica izgovorena poslednje godine I svetskog rata svoj pravi smisao pokazati tek nekoliko decenija kasnije, na kraju II svetskog rata.

Upravo tada, dok se I svetski rat bližio kraju jedan fizičar Ernest Raderford postavljao je osnove onoga što će dovesti do kraja rata koji će početi tek za nekoliko decenija. Udubljen u svoja istraživanja Raderford je jednom potpuno zaboravio da se pojavi na sednici Komisije stručnjaka, na kojoj su generali i vojni stručnjaci od njega očekivali da čuju savete o novim metodama odbrane od neprijatelja. Kada je kasnije od njega zatraženo da objasni izostanak, odgovor je bio onakav kakav dolikuje jednom naučniku: “Radio sam na eksperimentima, prema kojima se može naslutiti da atom može biti razbijen ljudskim umećem. Ako se dokaže da je to tačno, onda je takvo otkriće daleko važnije nego ceo vaš rat.” Tada, ovo objašnjenje sigurno nije delovalo ubedljivo, ali pokazalo se istinitim mnogo ranije nego što je iko i očekivao.

Par meseci kasnije, juna 1919, dok su u Versaju tekli pregovori o okončanju rata, Raderford je objavio radove o svojim eksperimentima u kojima je dokazao da je san alhemičara ostvariv – bombardovanjem alfa česticama preveo je jedan element u drugi. Vrata “rudnika” nezamislive energije su pronađena, trebalo je samo pronaći ključ.

Prve najave pronalaženja ključa pojavile su se 1930. godine u radovima V. Botea i H. Bekera, u Nemačkoj. Dve godine kasnije bračni par Žoliot-Kiri u Parizu daju nov doprinos traganju. Oni su bili jako blizu otkrića, ali nisu uspeli da pronađu pravo rešenje. Iste godine, samo par meseci kasnije, u Raderfordovoj labaratoriji, fizičar J. Čadvik izvršio je seriju eksperimenata i pronašao ono što njegovi prethodnici nisu videli. Otkriven je neutron, ključ riznice koji je nedostajao.

Ključ rudnika energije bio je u rukama fizičara ali nisu znali kako da ga upotrebe. Bez obzira što nisu znali kako ključ radi, slutili su opasnost. Bile su to loše godine u svetu. Hitler je učvršćivao vlast, veliki broj naučnika proteran je iz nemačke, cela Evropa strahovala je od Hitlera i Trećeg Rajha, ali fizičare nije plašio Hitler već, kako je rekao P. Lanžven: “Hitler? Taj će kao i svaki tiranin u dogledno vreme slomiti vrat. Mene mnogo više brine nešto sasvim drugo. Nešto što može svet, ako padne u pogrešne ruke, više ugroziti nego ta efemerna budala. Nešto čega se mi, nasuprot njemu, nikada više nećemo moći osloboditi: neutron.”

Fizičari su slutili opasnost, nazirali su moći koje poseduje oružje koje drže u rukama, znali su da to oružje ne sme da padne u pogrešne ruke. Ali, za takvu moć pogrešne su svake ruke. Srećom moć je bila toliko velika da niko nije verovao da je ona stvarno na dohvat ruke.

Ovo nerazumevanje moći neutrona potpuno je razumljivo ako se sagleda cela situacija u fizici tog doba. U SAD su već u veliko bombardovali atome teškim projektilima. Projektili su, u tada najmoćnijim, akceleratorima ubrzavani i usmeravani na atome mete. Rezultata nije bilo. Artiljerija kojom su fizičari opsedali atomsko jezgro bila je sve moćnija ali zidine tvrđave nisu popuštale. Tvrđava koju je sagradila priroda čuvala je tajnu atomske energije. Ideja da neutroni, koji nemaju naelektrisanje, mogu da učine ono što teški projektili nisu mogli bila je suviše fantastična da bi se u nju moglo poverovati. Ideja je izgledala isto onako kako bi izgledalo kada bi neko vojnim trupama, koje uzalud bombarduju bunker teškim kalibrom, predložio da osvajanje probaju ping-pong lopticama. Neutroni su bili ping’pong loptice, ali izuzetno moćne loptice, dovoljno moćne da osvoje ono što teška artiljerija nije mogla.

Punih sedam godina trebalo je da prođe dok fizičari nisu saznali kako da na pravi način koriste ove ping-pong loptice, i otvore riznicu energije. Sedam godina neutroni su cepali atome u Parizu, Kembridžu, Cirihu i Berlinu a niko nije saznao kako da otvori bravu.

Teško je objasniti taj period. Fizičari su bili na pragu ogromnog otkrića, a niko nije mogao da pređe taj prag. Na sreću, političari nisu saznali kakvo ubojito sredstvo imaju na dohvat ruke. Šta bi bilo da je lančana reakcija pravilno protumačena još 1934. godine, kada je prvi put izvedena u Rimu? Da li bi Musolini i Hitler prvi izgradili atomsku bombu? Srećom, nikada nećemo saznati odgovor na ova pitanja.

Radovi Liye Majtner i Oto Hana sa jedne, i bračnog para Žolio-Kiri i Pavla Savića sa druge strane dali su nagoveštaj otkriću lančane reakcije, ali pravih rezultata i objašnjenja nije bilo. Godine 1939, mnogo iskusniji fizičar Enriko Fermi otkrio je umnožavanje neutrona u uranu i eksperimentalno potvrdio da je nuklearna lančana reakcija stvarno moguća.
Te godine politička situacija u svetu nije bila ohrabrujuća. Uticaj Hitlerovog totalitarnog režima osećao se i u naučnim krugovima. Fizičari koji su ostali u Nemačkoj radili su na sličnim projektima kao i oni u Britaniji, Francuskoj i Americi. Predvođeni Hajzenbergom, sopstevnom voljom ili pod pritiskom države, oni su radili na razbijanju jezgra i pravljenju atomske bombe.

Znali su to njihovi prijatelji, kolege, učenici ili profesori iz ostalih zemalja. Fizičari u Nemačkoj pružali su otor pravljenju atomske bombe, ali taj otpor izgledao je onima napolju suviše blag. Nešto su korali da preduzmu, nisu smeli da dozvole da Hitler napravi prvu atomsku bombu. Rat je bio na pomolu , a ratovi su vreme kada fizičari imaju pune ruke posla, vreme kada je fizika beležila značajan napredak i otkrića. Mesec dana pre napada na Poljsku, tj. 2. Avgusta 1939. godine , Albert Ajnštajn i mnogi drugi poznati fizičari potpisali su pismo upućeno predsedniku SAD, Frenklinu Ruzveltu. U pismu su ga savetovali da SAD moraju da omoguće intenzivna istraživanja u oblasti atomske energije i konstruisanja atomske bombe, istovremeno su ga upozoravali da nemačka već radi na tom projektu.

Počele su pripreme za pravljenje atomske bombe. Bilo je mnogo priprema, trebalo je obezbediti materijal, uranijum i plutonijum, sakupiti najbolje fizičare, naći rešenje za konstrukciju bombe, obezbediti tajnost i sigurnost programa. Rat je već besneo u Evropi a fizičari su nastavili svoja istraživanja. Decembra 1940 godine Dž. Čedvik je potvrdio da atomska bomba može biti napravljena, uskoro.

Godinu dana kasnije, 7. Decembra 1941 godine, Japan je bez objave rata napao Perl Harbor i naneo ogromne gubitke mornarici SAD. Četiri dana kasnije Nemačka je objavila rat SAD. SAD je ušla u II svetski rat, atomska bomba postala je jedan od važnijih projekata.