Svet nauke

Sunce, taj žuti disk koji svakoga dana putuje po plavom nebeskom svodu, je samo jedna od nekoliko milijardi zvezda rasutih svuda po praznom prostoru svemira. Ono je jedna sasvim obična zvezda, ali za nas stanovnike ove Plave planete, Sunce je izvor života. Ono nas je stvorilo, ono nam omogućava da živimo, ono nas može uništiti. Koliko je Sunce značajno za život znali su i drevni narodi, tako da je ono najčešće smatrano božanstvom.

Već nekoliko milijardi godina Sunce sija svakoga dana na isti način. Na Zemlji su davno prošla vremena kada su ljudi Sunce smatrali božanstvom, kada su ga obožavali i kada su se plašili. Ipak, svakog leta ljudi razmišljaju od Suncu, o moru, plaži i sunčanju. Svakog leta postavljaju se pitanja o tome koliko je korisno, koliko je štetno. Mnogo hiljada godina nakon naših davno zaboravljenih predaka mi sve češće postavljamo pitanje: Treba li se plašiti Sunca?

Teško je dati kratak i jednoznačan odgovor na ovo pitanje, zato krenimo redom. Sunce postoji ovakvo kakvo je danas već oko pet milijardi godina. Svake sekunde u njegovom centru 600 miliona tona vodonika u procesu fuzije prelazi u helijum. Ovim “sagorevanjem” nastaje više energije nego što čovečanstvo proizvede za godinu dana. Samo jedan dvomilijarditi deo ove energije stiže na našu planetu, ali i to je sasvim dovoljno za postojanje života koji poznajemo. Najveći deo energije Sunce emituje u obliku elektromagnetnog (EM) zračenja. Sunce zrači u svim delovima EM spektra, ali zbog njegove temperature to zračenje je najintenzivnije u vidljivom delu spektra. Veliki deo zračenja Sunce emituje i u infracrvenom (IC) i ultraljubičastom (UV) spektru, koji se po talasnim dužinama (energijama) nalaze neposredno uz vidljivu oblast. Sunce svakoga dana zrači na isti, nepromenjen način, ali zbog kretanja Zemlje dolazi do promene ugla pod kojim zraci padaju na površinu i do promene godišnjih doba. Kad stigne leto, mnogi krenu na sunčanje a istovremeno svuda krene priča o zračenju Sunca.

Najbitniji deo zračenja u ovim letnjim mesecima je UV zračenje. Ovo zračenje odgovorno je za promenu boje kože nakon povratka sa sunčanja i još mnoge druge probleme koji mogu nastati.

Postoje tri vrste UV zračenja, to su UVA, UVB i UVC. Najopasnije je UVC zračenje. Ono ima najveću energiju i smrtonosno je, ali njemu dugujemo zahvalnost što uopšte postojimo. Ovo verovatno zvuči paradoksalno, ali Zemlja nije uvek bila kakva je danas. Danas ovo zračenje uopšte ne stiže do nas (srećom, jer bi inače ubilo sve živo na planeti) već se apsorbuje u atmosferi. Nekada davno, u vreme nastanka Zemlje, UVC zračenje je bez većih problema stizalo do površine planete. Sastav atmosfere razlikovao se od današnjeg – nije bilo ozona, taj gasoviti štit je tek trebao da nastane. Na svom putu kroz atmosferu zraci su pogađali molekule kiseonika, razbijali ih i stvarali parove atome kiseonika. Ovi slobodni atomi vezivali su se za druge molekule kiseonika i tako je nastajao ozon. Vremenom, nastalo je dovoljno ozona. Kako je broj molekula ozona rastao UVC zraci su sve češće pogađali te molekule i njih razbijali. Razbijeni molekuli su se opet spajali i ponovo stvarali ozon. Ovaj proces se stalno ponavljao, ozon je nastajao i nestajao. Vreme je prolazilo broj molekula je bivao sve veći i veći, u jednom trenutku uspostavila se ravnoteža, isti broj molekula je nastajao i nestajao, nastao je ozonski omotač. Ozonski omotač je sada apsorbovao celokupno UVC zračenje i počeo je da štiti zemlju od svih štetnih zraka iz svemira. Isti ovaj proces odigrava se i dan danas, UVC zračenje stalno bombarduje ozonski sloj i na taj način doprinosi prirodnom obnavljaju ovog važnog štita.

UVB zračenje ima nešto manju energiju od UVC. Veliki deo ovog zračenja zadržava ozonski omotač ali jedan deo stiže do površine Zemlje. Upravo za ovo zračenje vezan je problem ozonskog omotača. Dok je za zaustavljanje UVC zračenja postojeći ozonski omotač više nego dovoljan, to nije slučaj sa UVB zračenjem. Zbog manje energije koju ovo zračenje poseduje ono ne može da razbije molekule, na način na koji UVC to radi, pa ovi zraci mnogo lakše prolaze kroz atmosferu. Pojavom ozonske rupe sloj ozona postaje sve tanji i tanji i sve više i više ovog štetnog UVB zračenja dolazi do Zemlje.

UVA zračenje ima najmanju energiju i za razliku od prethodna dva tipa UV zračenja ono nesmetano stiže do nas. Na našu sreću opasnost od ovog zračenja je neuporedivo manja od opasnosti koja preti od ostalih vrsta UV zračenja.

Related Posts

1. Leto, Sunce, more i UV zraci (3. deo)
2. Leto, Sunce, more i UV zraci (2. deo)
3. Da li je sunčanje štetno?
4. Rolling Stones, slike – najtrazenije u julu