Moj tekst o LHC-u, gradnji i problemima, i naravno o toliko pominjanim crnim rupama koje prozdiru nasu planetu mozete da procitate na sajtu ELEF Web Magazina. Evo dela…

Fizika čestica je čudna nauka. Jedini način da saznamo kako nešto radi je da to nešto uništimo. To je otprilike kao kad bi želeli da saznamo kako radi automobil iz sudara dva automobila. Deluje komplikovano, ali ako pokupimo sve delove i lepo ih složemo – to funkcioniše. Posao detektora je upravo da pokupe sve delove koji nastanu nakon sudara protona.

LHC izgrađen nalazi se na oko 100 metara ispod zemlje i ima obim od 27 kilometara. Na njemu su izgrađena četiri eksperimenta: ATLAS, CMS, LHCb i ALICE. Protoni će biti ubrzavani do energije od 7 TeV (u LEP-u energija je bila oko 100 GeV) i imaće brzinu veću od 99.9% brzine svetlosti. Da bi protoni ovih energija i brzina ostali u akceleratorskoj cevi potrebna su snažna magnetna polja. Magneti koji će ovo omogućiti konstruisani su na bazi superprovodnika, radiće na temepraturi od 1.8K (hladnije od prostora između galaksija). U prstenu je montirano oko 6000 magneta, prosečne dužine 13 metara i oni će pokrivati obim od nekih 24 kilometara. Kroz magnete će proticati struja jačine 6500 do 9500 hiljada Ampera a jačina magnetnog polja iznosiće oko 8.5 T.

Detektori su ogromne i još složenije mašine od samog akceleratora. Dimenzije CMS ima dužinu od 22m i prečnik od 15m, a ATLAS je još veći – 26 metara dužina i 20 metara prečnik. Masa svakog od njih prelazi 12000 tona. Ova dva detektora, pojedinačno, sigurno su najkompleksnije mašine na koje je čovek ikada sagradio. Rade na različitim principima ali njihova namena je ista. Posao im je da hvataju i beleže sve što nastane u sudarima čestica.