Avgusta 1942. Godine pokrenut je projekat Menhetn. Projekat koji je imao samo jedan cilj – napraviti atomsku bombu pre Nemaca. Prvi put u istoriji nauke sva istraživanja su postala najstroža tajna, ništa nije smelo da se javno objavi. Fizičare je u ovom poslu predvodio Robert Openhajmer, ali ovo više nije bila nauka, bila je to vojna operacija. Glavni čovek projekta bio je Lesli Ričard Grouvs, vojnik po pozivu. Neposredno pre početka projekta Gruvsu je dodeljena komanda na frontu, ali unapređen je u generala i odlučeno je da ostane u zemlji i rukovodi projektom Menhetn. Razočaranog generala možda je utešila činjenica da je komandovao u bitci koja može da odluči ishod II svetski rata.

Pre početka rata naučnici anglosaksonskih zemalja osetili su potrebu za čuvanjem tajne o istraživanjima koja su u vezi sa pravljenjem atomske bombe, ali način rada u okviru projekta Menhetn ni najmanje nije ličio na metod naučnih istraživanja koji su poznavali od ranije. Vojna komanda projekta naredila je da svaka mala oblast istraživanja mora da bude izolovana od ostalih, između prostorija nalazili su se neprovidni zidovi, tako da jedno odeljenje nije imalo ideju o onome šta rade ostali. Uvid u ceo projekat smelo je da ima jedva 12 ljudi, od ukupno 150000 ljudi koji su radili na projektu Menhetn. Vojen vlasti su išle toliko daleko da je samo jedan mali deo zapošljenih znao na čemu zapravo rade. Većina saradnika uopšte nije imala ideju koja je osnovna namena njihovih istraživanja i izračunavanja. Ovakav način rada dosta je otežavao istraživanje i loše je uticao na motivaciju istračivača. Jedan od većih problema javio se u odeljenju za izračunavanja. Zbog toga što nisu znali čemu služe njihovi proračuni zapošljeni su bili nezainteresovani za posao i proračuni su sporo napredovali. Tek kada su vojne vlasto dozvolile R. Fejnamnu da im kaže saradnicima na čemu zapravo rade, uspesi odeljenja su višestruko porasli, a mnogi ljudis u čak ostajali i prekovremeno.

Svako ko je u to vreme živeo u jednom od tri “tajna grada” Ouk Ridžu, Hamfordu ili Los Alamosu, morao je da se podvrgne cenzuri i informacije o poslu drži u tajnosti, čak i od svojih najližih. Vojska je razvila ceo mehanizam praćenja i kontrole istraživača. Koliko pažnje se poklanjalo čuvanju tajni pokazuje primer Nilsa Bora. Kada je Bor stigao u Njujork pratila su ga dva engleska službenikatajne policije. Bez njihovog znanja pratila su ga još dva specijalna agenta Menhetn projekta, a uz sve to pratila su ga još dva detektiva FBI.

Bili su ovo izuzetno deški uslovi za rad, ali cilj koji su naučnici postavili bio je vačniji od ovih, za njih totalno neprihvatljivih uslova za rad.

Tokom naredne 1943. i 1994. godine do istraživača su počele da stužu vesti o tome da Nemačka nije ni blizu pravljenja atomske bombe. Ovo je bila radosna vest za istraživače. Njihov jedini motiv za pravljenje ovog opasnog oružija bila je ravnoteža Hitleru, sada kada se zna da Hitler ne može da napravi atomsku bombu, ona nije potrebna ni SAD. Ali, to je bilo mišljenje istraživača, vojska i političari nisu tako mislili. Naravno, niko od istraživača nije želeo da prekine projekat, svi su videli mnoge pozitivne efekte ovakvih istraživanja. Radili su na novom izvoru energije, i to se nikako nije smelo zaboravili. Ali, znali su i to da njihova istraživanja mogu da budu zloupotrebljena. Pre ili kasnije atomska bomba biće gotova, a kada bude napravljena neko će ga nekada sigurno upotrebiti.

Maja 1945. Godine kapitulirala je Nemačka ali rat sa Japanom je nastavljen, kraj nije bio na vidiku. Projekat Menhetn bližio se cilju. Par dana nakon kapitulacije Nemačke izabrani Japanski gradovi, ciljevi za prvu atomsku bombu.
Nepune tri godine nakon početka projekta, 16. Jula 1945. Godine testirana je prva bomba. Ova atomska bomba eksplodirala je blizu Alamgarda, Novi Meksiko. Testiranju bombe prisustvovali su predstavnici vojske i jedan mali broj naučnika koji su radili na projektu, mnogi drugi ni tada još nisu znali na čemu su radili.

Kada je bomba ekspodirala Openhajmeru su kroz glavu prošli stihovi iz jednog indijskog epa:

“Ja sam smrt, koja sve uništava,
Onaj koji preti svetovima.”

Ovako je govorio Sri Krišna, Uzvišeni gospodar nad sudbinom smrtnika. Openhajmer je bio samo čovek, ali čovek koji je stvorio nešto moćno, previše moćno.

Nakon uspešne probe vojska i političari bili su odlučni u nameri da upotrebe bombu. Kraj rata u Japanu se još nije nazirao, a SAD su želele osvetu za Perl Harbor. Predsednik Truman je 24. Jula obavestio sovjetskog predsednika Staljina o postojanju atomske bombe i namerama SAD. Japanu je ponuđen još jedan ultimatum za predaju, rok je bio 3. avgust.

Predaje nije bilo. Za 6. avgust izabran je cilj – Hirošima. Rano ujutru mala grupa aviona letela je prema gradu. Jedan od njih nosio je “Malog dečaka”, kako je nazvana prva atomska bomba. Videvši da se gradu približava mali broj aviona znak za vazdušnu opasnost nije dat, zbog štenje goriva Japanski lovci nisu poleteli. Američki avioni nadletali su grad, a onda u 8:15 sati po lokalnom vremenu, bomba sa 60 kilograma uranijuma odvojila se od aviona. Padala je 57 sekundi i eksplodirala na visini od 600 metara. Ekslozija je bila strašna. Sve što se našlo u krugu od 1,6 kilometara više nije postojalo, totalno uništenje. Požari su zahvatili površinu od 11,4 km2. Oslobođena je energija od 13 kilotona TNT. Kompletna infrastuktura grada bila je uništena, broj žrtava tokom naredna dva dana dostigao je 90000. Počela je nova era u istoriji ratova, era oružja za masovna uništenja.

Ni ovde nije bio kraj. Japan se nije predavao, a SAD su želele da svet stekne utisak o ogromnom arsenalu ovakvog oružja. Tri dana kasnije, u 11:01 sat avion B29 izbacio je drugu atomsku bombu. Ovog puta meta je bio grad Nagasaki. Ova momba bila je tehnički drugačija i manja od one prve, ali efekti su bili slični. Padala je 43 sekunde i eksplodirala na 470 metara iznad površine. Snaga eksplozije bila je 21 kiloton TNT, temperatura je dostigla 4000 stepeni, a vetar brzinu od 1000 km/h. Bomba je sadržala “samo” 6,4 kilograma plutonijuma. U trenutku je ubijeno 80000 ljud, svaki treći stanovnik Nagasakija, još 60000 je teško povređeno.

Japan se predao, rat je dobijen, ali opet se pitamo – da li je dobijen mir? Cepanje atoma, o kome je Raderford govorio na kraju I svetskog rata, pokazalo je svoju pravu snagu. Svi prethodni ratovi, sva prethodna oružja su beznačajna u poređenju sa atomskom bombom.

Kraj II svetskog rata bio je početak novih problema, novih političkih podela, a u toj podeli važnu ulogu igrala je upravo atomska bomba. Srećom, nikada više nisu upotrebljene ali političari često o njima govore.

Fizičari su se našli u sličnoj situaciji kao nekad Alfred Nobel. Ciljevi su bili moralni, ali krajnji rezultati nisu. Osečanja su bila pomešana, ponos i tuga. Niko nije znao šta da misli i kako da se ponaša. Ajnštajn je već odavno žalio zbog potpisa na pismu koje je značilo početak pravljenja bombe, tog jedinog doprinosa koji je dao stvaranju ovog užasnog oružja. Fizičari su pomogli u stvaranju tog oružja da ga neprijatelji čovečanstva ne stvore prvi, dali su ključ od rudnika energije u ruke koje su delovale prave, ali kad je reč o velikoj moći prave ruke lako postanu pogrešne.

Posle rata krenula je trka u naoružavanju. Amerika je pravila sve više i više bombi. Rusi su bili u ogromnom zaostatku, zaostatku koji nikada neće da nadoknade. Tek 1949. godine testirali su prvu atomsku bombu.

Trka se nastavljala, dojučerašnji saveznici postali su neprijatelji. Amerikanci, Britanci, Rusi – bombi je bilo sve više i više, bile su sve jače i jače. Istovremeno tekao je i razvoj još moćnijih bombi. Predvođeni fizičarem E. Telerom u SAD je napravljena još razornija termonuklearna, tj. hidrogenska, bomba.

Snaga onih bombi u Hirošimi i Nagasakiju postala je zanemarljivo mala u poređenju sa novim bombama. Dostignuta je snaga od nekoliko megatona, pa desetak pa sve do 58 megatona TNT. Bila je ovo nezamisliva razorna moć.
Danas, u eri nuklearne energije, eri posle Hirošime, Nagasakija, Černobilja, istraživanja idu dalje. Atomske bombe su odavno postale sredstvo za procenu vojne moći jedne države, snažno političko oružje. Velike sile su izvukle pouku i verovatno to oružije neće više nikada upotrebiti, ali sve više je malih država koje poseduju moć nuklearne energije. Energija atomskog jezgra postaje sve dostupnija, a samim tim opasnost je sve veća.

Tu nije kraj. Fizičari nastavljaju istraživanja, otkrivaju nove i močnije izvore energije. Cilj istraživanja je miroljubiv, cilj je dobrobit ljudskog društva, dobiajnje novih izvora energije, lečenje bolesti, istraživanje tajni prirode. Ali, ako ta energija, ta snaga koja omogućava da sijaju zvezde nekada bude iskorišćena u pogrešne svrhe rezultati i posledice mogu biti katastrofalni. Nadajmo se da će fizičari i drugi naučnici ostati jedini vladari energije zvezda i da političari i generali više nikada neće biti u prilici da tu moć upotrebe za ubijanje i uništavanje.