Zen i fizika 17: međuprožimanje
- Uvod u “Zen i fizika”
- Paradoks – prvi deo
- Zen i fizika III- buđenje (prosvetlenje)
- ZEN I FIZIKA IV – Neprolazni prolaz
- Zen i fizika V – Reči nisu dovoljne
- Zen i fizika VI – Paradoks ponovo
- Zen i fizika 7: Vreme nikada nije bilo sigurna stvar
- Zen i fizika 8: Tišina
- Zen i fizika 9: Vreme u vodi
- Zen i fizika 10: Vreme i voda
- Zen i fizika 11: Um-neumnosti
- Zen i fizika 12: Ponovo o Umu – neumnosti
- Zen i fizika 13: Grobar
- Zen i fizika 14: Ptica Rugalica
- Zen i fizika 15: Ptica Rugalica (nastavak)
- Zen i fizika 16: Pesma japanskog samuraja
- Zen i fizika 17: međuprožimanje
- Zen i fizika 18
„Kula je široka i prostrana kao samo nebo. Tlo je popločano nebrojenim dragim kamenjem svih vrsta i u Kuli postoje bezbrojne palate, predvorja, prozori, stepeništa, odaje i prolazi, svi sačinjeni od sedam vrsta dragog kamenja…
A u toj Kuli, prostranoj i istančano ukrašenoj, postoji takođe stotine hiljada kula, od kojih je svaka isto tako istančano ukrašena kao i sama glavna Kula i prostrana kao ona-odnosno kao samo nebo.
I sve te kule, koje je nemoguće nabrojati, uopšte ne smetaju jedna drugoj; svaka zadržava svoje individualno postojanje u savršenom skladu sa svim ostalim; ničega tu nema što ne bi dopustilo da se jedna kula stopi sa svim ostalim pojedinačno i zajedno; tu vlada jedno stanje savršenog međuprožimanja, ali u isto vreme i savršene sređenosti.
Mladi hodočasnik, vidi sebe u svim kulama kao i u svakoj kuli ponaosob, gde je sve sadržano u jednom i gde jedno sadrži sve…“
Ništa čudno.
Valjda svi mi ovako ili slično zamišljamo beskonačnosti; mada ne treba zaboraviti da se ovde radi o „istoj“ kuli, dakle o materijalnoj formi, pa gornji stihovi gube fizičku tačnost: kule bi gravitaciono kolabirale. Ili: u okviru jednog beskonačnog univerzuma ne može postojati bezbroj beskonačnih univerzuma: zbog toga taj deo posmatrajmo kao pesničku slobodu.
Ali, gornji stihovi veoma lepo iskazuju shvatanje po kojem je „sve u jednom i jedno u svemu“, takođe lepo opisuju kako se svet vidi u probuđenom stanju svesti, kada se „čvrste granice individualnosti tope i kada nas više ne pritiska osećanje konačnosti“.
Kula u ovom odlomku predstavlja metaforu samog univerzuma, dok savršeno uzajamno stapanje njegovih delova predstavlja međuprožimanje, ali jedno suštinski dinamičko međuodnošenje koje se ne odigrava samo prostorno već i vremenski..
Stoga ništa čudno što se u ovoj poetizovanoj pričici mladi hodočasnik vidi u svakoj, ali i u svim kulama istovremeno: tako nekako zamišljamo recimo holo efekat.
Ovo je ispričano donekle i jezikom savremene fizike.
Ovo je ispričano pre više hiljada godina.
Ništa čudno.
Citat zahvaljujući, slobodno interpretiranom poslednjem delu Avatamsaka sutre, D.T. Suzukiju.
Related Posts
mnogo reci…jeste sve receno ne sporim, ali razmisli o ovome (mislim da je ovo mnogo krace a isto tacno). Mi smo (svemir i mi sa njim) istovremeno sve i nista. Probaj da zamislis tako nesto ali ne koristi matematiku, samo staru dobru mastu. Upss!…napisah li istovremeno… pre ce biti svevremeno i bezvremeno, sve i nista.
@Miomir
u pravu ste: uvek je mnogo reči. Na Istoku kažu:”Ako zaista želite da izrazite istinu odbacite reči, odbacite tišinu i kažite nešto.”
To podrazumeva neku vrstu delanja-nedelanja.
Da pojasnim na jednom primeru:
Starešina manastira je birao starešinu za novi manastir postavljajući isto pitanje svim monasima: pokazavši im ćup za vodu tražio je da mu ne pominjući naziv suda tačno kažu šta je on.
Glavni kaluđer je rekao:”Pa ne može se reći da je to klonfa.”…
Kuvar je prišao ćupu, šutnuo ga i prolio vodu.
Kuvar je postao starešina novog manastira.
Toliko o rečima.
A da li smo mi svevremeno sve i ništa?
Sve i ništa dve su reči istog pojma.